Tri meseca pokušavamo da odgonetnemo najveću zagonetku koja nam je svima pred očima i odgovorimo na pitanje šta se u Srbiji dešava? U ovom poduhvatu niko nije uspeo jer nedostaju detalji koji bi odgovor učinili konzistentnim, jasnim i prihvatljivim. Bez pokliča koji se obično čuje u pobunama “dole vlada!” u Srbiji je pala vlada. Sa jednom jedinom porukom šefu svega u Srbiji “nisi nadležan” studenti su uspeli predsednika Vučića da pošalju na miting u Sremsku Mitrovicu. Protesti, posle više od tri meseca, umesto da zamiru – šire se. Da li je to pobuna, da li je promena paradigme, da li je uvod u promenu vlasti ili sistema, da li je nešto deseto? Moj današnji sagovornik je odavno jednostavno zaključio – dok je nepravde biće i pobune. Sa filozofom, piscem, političkim aktivistom Srećkom Horvatom razgovaram u ponedeljak, dva dana posle velikog protesta u Kragujevcu i u danu kada već počinju pripreme za još jedan veliki protest u Nišu.

N1: Pretpostavljam da pratite na dnevnom nivou ovo što se dešava u Srbiji prethodna tri meseca, i evo ja sam u najavi postavila dilemu šta bi to moglo da se desi – konzistentan odgovor nemamo ni mi ovde. Možda Vi sa strane imate malo bolji uvid u to kako to izgleda. Šta biste rekli, šta se dešava u Srbiji?

Srećko Horvat: Pa pre svega moram reći da kao mnogi u Hrvatskoj pratim situaciju u Srbiji. U Hrvatskoj je u različitim univerzitetima i gradovima bilo i podrške svih ovih meseci, često se na ulicama čuje da kako to da Srbi protestvuju a mi Hrvati jedino možemo na protest ako ostanemo kod kuće – naime ovi protesti dućana koji su se događali u zadnje vreme, to su te šale koje se u Hrvatskoj mogu čuti u zadnje vreme. Ali svakako postoji veliki interes za zbivanja u Srbiji, postoji velika podrška ne samo za studente nego i za sve one koji protestvuju, okupiraju ovih dana. Mislim da je ono što se događa u Srbiji ja bih se usudio reći najveći demokratski pokret trenutno u Evropi. Da je to verovatno najveći studentski pokret nakon 1968. i  da, koliko god zahtevi zvuče jednostavno, se ne radi tek o nekakvoj smeni vlasti već se radi o dubokim antisistemskim protestima. Ono što je meni zanimljivo kao nekome ko nije kod vas nego preko granice i koji se tom temom bavio zadnjih dvadesetak godina, i sam učestvovao u blokadi filozofskog fakulteta u Zagrebu 2009te godine, ono što mi je zanimljivo jeste zapravo cinizam takozvanog zapada, ali možemo reći i istoka. Što se zapada tiče, evo ja ću vam samo ponuditi jedan misaoni eksperiment – da vi u ovome trenu, u Nemačkoj, recimo, imate preko 200 gradova uključenih u ovu ili onu vrstu protesta, da imate preko 60 fakulteta koji su već preko 3 meseca u blokadi, i takvu vrstu direktne demokratije – to bi bila svetska vest par excellance, dakle svi mediji bi pisali o tome. Budući da pratim situaciju, eto tek nedavno zadnjih nekoliko dana ili možda zadnja dva tjedna možemo videti da počinju pisati o zbivanjima o Srbiji. I sad, naravno, pitanje je zašto: otkuda taj cinizam? Ne bih rekao da je to isključivo cinizam nego se radi i o interesu, dakle zapadu nije u interesu da se dogodi demokratska revolucija u Srbiji, njima je u interesu litijum. Kao što bismo mogli reći da Putinu nije u interesu, premda on krivi zapad, njemu su takođe bitni resursi Srbije. Tako da u tome smislu geopolitički izuzetno je zanimljivo posmatrati ovu pobunu i ove okupacije.

Da, što reče jedan ovdašnji politički analitičar – protesti u Srbiji su geopolitički siročići, niko ih ne podržava.

Pa jeste, na neki način, da, i mislim da je to razumljivo – mislim evo sada smo spomenuli Evropsku Uniju, spomenuli smo Rusiju, pratili ste sigurnosnu konferenciju koja se ovih dana događala u Minhenu, što govore novoizabrane vođe Sjedinjenih Američkih Država konfigurira kao mogući američki ambasador u Srbiji, dakle osoba koja se zove Rot Blagojević koji je osam godina proveo u zatvoru zbog korupcije bi trebalo postati ambasador u družavi u kojoj u zadnjih tri meseca traju ovakvi protesti protiv korupcije. Dakle, ako pogledate geopolitičku situaciju, zapravo možemo govoriti o nekoj vrsti sna, o Trampovoj rivijeri od Gaze do generalštaba. Tako da, gde god da taknete videćete geopolitičke interese zapada, Evropske Unije, Rusije, Kine, SAD, i u tom smislu mislim da su ova zbivanja, ti protesti pre svega, studenti, velik događaj jer jesu na neki način “geopolitička siročad” jer nikome nisu u interesu. Njima je u većem interesu da diktator ostane na vlasti, kao što je bio slučaj kod mnogih diktatora pre.

U suštini, Vučić je pravi primer onoga što se dešava u geopolitici u ovom trenutku, zar ne? On je predstavnik tih tendencija mnogo više nego studenti.

Apsolutno, Mislim, i studenti u tome smislu jesu najveća avangarda trenutno, ne samo u Evropi, zato jer su se vratili jednoj formi koja nije btw nota bene uvezena iz Hrvatske već je postojala i prije. Dakle, prvi plenum se pojavio ako se ja ne varam 2006. na filozofskom fakutletu u Beogradu. A ukoliko će trenutne vođe u Srbiji govoriti da se radi o uvozu iz Hrvatske, ja bih ih mogao samo podsetiti da bismo onda mogli reći da je to uvoz iz Francuske, ako želite. Ne znam koliko se oni sećaju, ali siguran sam da vi znate događaje pod imenom Pariska Komuna iz 1871. Dakle oni su već tamo imali plenume, radne grupe, direktnu demokratiju. Ako idete nazad  u povijest, knjiga koja je objavljena i kod nas i u Srbiji “Zora svega” britanskog ahreologa Dejvida Vengrua i antropolga Dejvida Grejbera govori o tome da su tisućama godina unazad društva eksperimentisala sa mnogo progresivnijom vrstom demokratije nego kakvom mi to danas imamo. Dakle, studenti, ono što oni danas rade u Srbiji oslanja se na tradiciju od nekoliko stoljeća, pa čak i tisućleća ako želite, borbe ljudi da sami participiraju i odlučuju o svojoj sadašnjosti i budućnosti.

Da. Pitanje zloupotrebe plenuma u tom političkom narativu pre svega od vlasti kada napadaju stuednte, je nešto što zapravo ne počiva na istinitim informacijama, to je potpuno jasno. Ali ono što, kada smo u ovom pravcu krenuli sada, što je juče podignuto na najviši politički nivo i od prekjuče na tom mitingu u Sremskoj Mitrovici, to je “obojena revolucija”, Vučić koji preti da će se boriti protiv obojene revolucije, da neće dozvoliti nigde u svetu da obojena revolucija dobije bilo kakvu podršku, čak od pre nekoliko dana najavljuje, i tu dobijate konkurenciju da će napisati knjigu kako je pobedio obojenu revoluciju. I sad, obojene revolucije, i to hoću da vas pitam, obično su bili događaji koji su se borili za demokratske vrednosti, za evropske vrednosti, protiv diktatura, protiv autokratija, za građanska i ljudska prava. Šta je ovo, po Vama? 

Pa prije svega, treba se setiti protesta koji se i dalje održavaju u Gruziji. Vi ćete se vrlo dobro setiti da je trenutačna predsednica Evropske Komisije krajem prošle godine reagirala na proteste u Gruziji i rekla da se gruzijski narod bori za demokraciju. Jeste li čuli Ursulu Vonderlajen ili bilo koga da su rekli “srpski se narod bori za demokraciju”? Niste čuli. Naravno, ponovo se vraćamo na litij i na sve ostale interese i resurse, geopolitiku, ali kada čujete i Putina i Vučića da govore o obojenoj revoluciji i kada s druge strane vidite cinizam i šutnju evropskih elita, možete biti sigurni da se ne radi o obojenoj revoluciji, u smislu onih obojenih revolucija koje su često i nastale od nekih tajnih službi i slično, ali i što je još važnije – u smislu da ja mislim da postoji velika razlika između onog što se dešava u Srbiji i mnogih obojenih revolucija, a to nije samo borba za demokratiju, protiv autokratije, za slobodu govora, naša prava i slično, ja mislim da, barem ovoliko koliko ja pratim, da se zapravo ovde radi o antisistemskom pokretu. Kada kažem antisistemski to znači da studenti više ne veruju da je reprezentativna demokratija to da će se svako smenjivat svake 4 godine, pa će biti premijer, pa će biti predsednik, i tako dalje, oni ne misle više – i u pravu su – ne misle više da je to ikakva vrsta demokratije. Problem je u tome, ako pogledaju studenti ili ako mi pogledamo u Evropsku Uniju danas, u SAD, u Rusiju, Kinu, ni tamo nećemo naći tu vrstu demokratije kojoj svi mi stremimo. I to zapravo jeste taj neki geopolitički ambis u kome se nalazimo gde upravo studenti predlažu jednu izuzetno demokratsku, radikalnu alternativu.

Da. Ali pitanje je u kojoj meri je to osuđeno na uspeh imajući u vidu okolnosti u kojima se odvija. Kada kažem osuđeno na uspeh mislim na ovu pobunu koju nazivate antisistemskom.

Pa ja mislim da oni već jesu uspeli, mislim da ne treba podceniti tri meseca političke subjektivacije, toga da su ti mladi ljudi – šta god da ja kažem oni su pametniji od mene – oni znaju bolje, oni su zapravo na barikadama, ja nisam. Ali da su ti mladi ljudi u tri meseca prošli dublju obrazovnu revoluciju nego što bi stekli na fakultetu ili u školama. Jer su ponovo počeli učiti na vlastitoj koži, i kroz one šetnje od Beograda do Novog Sada, šta to znači biti zajedno, šta znači organizirati zajedno, šta znači zajedno se boriti za pravdu, protiv nečega i ne samo protiv nečega nego za nešto. Dakle, na neki način su probudili ono što je postojalo na ovim našim prostorima a to jeste solidarnost, to jeste samoorganizacija, čak i samoupravljanje ako želite, kolko god da je samoupravljanje fejlovalo, imalo loših strana i slično, nije da je ta tradicija strana na ovim prostorima. Setite se borbe protiv nacista i protiv fašista, i protiv ustaša i protiv četnika, setite se te borbe kada su od “43 od Jajca pa na dalje do Foče pa sve do otoka Visa zapravo postojali samoorganizirani odbori, postojali su kazališta, postojale su trupe, postojalo je obrazovanje u spiljama. Dakle ovo je jedan, ja mislim, samoobrazovni proces koji ne treba nikako potceniti i naravno ukoliko se ne sruši trenutna vlast ili ne daj bože dođe do krvoprolića, to ne znači da oni nisu uspeli. Radi se o historijskim sekvencama koje su mnogo duže od zadnja tri meseca i nešto što će sigurno uticati na iduće godine u kojima će sigurno ti studenti, ali i oni koji su im se pridružili, biti protagonisti transformacije društva.

I sad ne mogu a da Vas ovo ne pitam, imajući u vidu da se to dešava u celom regionu koji zaista daje podršku – građani i građanke, od Splita, pazite onaj transparent u Splitu na ćirilici je napisan, pa to je stvarno veliki iskorak u odnosu na prethodni period. Ali ono što je na neki način dešavanje tokom svih ovih protesta u Srbiji, pa to se i u regionu dešava, to je to neko kolektivno plakanje. Kao da ljudi, ne znam da li je to samo sažaljevanje, radost što smo iskoračili, da li je to neko ispoljavanje emocija koje ne može bez suza, ali primećujem da su te suze svuda u regionu. Kako ih Vi doživljavate, šta je to?

Pa ja mislim da je to zapravo reakcija na taj famozni proces tranzicije koji sad već traje 30 godina i beskonačna je a kao što znamo ta tranzicija pre svega znači pljačku društvenog vlasništva, a onda iz državnog vlasništva pretvorbu u privatne džepove. Meni je bilo dirljivo videti kada je jedna apotekarka u Beogradu, gde su apoteke takođe krenule u proteste, kaže “lek nije roba”, i to me podsetilo zapravo na jedan od glavnih slogana studentskih blokada u Zagrebu, ali ne samo u Zagrebu nego u Hrvatskoj 2009te godine kada je preko 20 fakulteta bilo blokirano, Filozofski fakutlet u Zagrebu 35 dana, glavni slogan je bio “znanje nije roba”. I sad kada zajedno stavite “lek nije roba” i “znanje nije roba” videćete zašto ovi protesti u Srbiji uzrokuju toliko solidarnosti i podrške van Srbije. Zato jer smo svi mi, i u Hrvatskoj i u Srbiji, i u Crnoj Gori, i u BiH, i na Kosovu itd, zapravo žrtve te tranzicije i privatizacije. Krenulo se i kod nas od privatizacije visokoškolskog obrazovanja pa smo to malo usporili, međutim sad se vraća ponovo na tapetu – eto neki dan su na Filozofskom fakultetu u Zagrebu ponovo pokrenuli plenum zbog visokih školarina i naplaćivanja školarina, moguće su i blokade. 90ih je krenulo sa pljačkom tvornica, dok su ljudi ginuli na frontovima na svim stranama, pljačkale su se tvornice i privatizirale. Pa su potom usledili prirodni resursi. Onda je usledilo obrazovanje. Onda je došlo zdravstvo. Kao što možete videti upravo po tom novom sloganu “lek nije roba”. Dakle, radi se o nečemu što je možda specifično za Srbiju, uzroci bloakde i okupacije su drugačiji nego što su bili 2009te u Hrvatskoj, ali su oni na taj svoj specifičan način zapravo, ono što Hegel zove konkretnom univerzalnošću – oni su neka vrsta konkretne univerzalnosti koja nas sve spaja i naše probleme stavlja na videlo i mislim da se ta forma blokade ili ako hoćete čak i bojkota koji se sada dešava u Hrvatskoj, da su to iskoracij u političnom organiziranju u situaciji gde nitko više ne veruje starim strankama, novim strankama, opozicijama i slično.

I to hoću da Vas pitam upravo, da li mislite, jer nekako je ova pobuna koju su studenti upravo kao pravo oteli, iako to postoji u univerzalnoj deklaraciji o ljudskim pravima, bukvalno su oteli to pravo na pobunu koja se prelila i na region, i građani regiona prepoznaju slične probleme. Svi nas drže, naše vlade nas drže u ratnim čamotinjama svih ovih decenija. Ali da li, posle ovoga, može da se ponovo vrati na staro? Šta kažete, da li posle ovih pobuna – šta god se s njima dogodilo, da li su uspešne ili ne – da li možemo ponovo da se vratimo u tu crnu rupu?

Naravno, uvek se možete vratiti u crnu rupu. Čak i u fizici postoji objašnjenje crne rupe kao nečega što vas uvlači neovisno o tome što vi radite. Naravno, može se dogoditi nešto još crnje, ne mora se svaka društvena transformacija završiti emancipacijom. Vrlo često takve trenutke koriste fašisti. Dovoljno je setiti se Gabrijele Danuncija i okupacije Rijeke 1919 godine, o čemu je Igor Bezinović nedavno snimio jako kvalitetan i nagrađivan film, gde zapravo imate situaciju nakon 1 svetskog rata gde imate hrpu dezertera, ljudi koji su očajni, hiperinflaciju i slično, i kojekakvi proroci  tada postaju nove vođe. Naravno ne mislim da će se to nužno dogoditi u Srbiji, ali kažem osim crne rupe postoji mogućnost da nešto još gore dođe. Ali kao što sam već rekao, ne treba potceniti političku subjektivaciju i omasovljenje pokreta koji više nije studentski, koji ide od apoteka do seljaka, dakle to je nešto što je proželo čitavo društvo, to je nešto što se događa već zadnjih nekoliko meseci u kontinuitetu, nešto što se proširilo van takozvanog kruga dvojke, od Novog Sada do Kragujevca, pa eto čujem i Niša uskoro. Nije to nešto što će samo tako otići preko noći.

Da, ali da li kada pominjem povratak na staro mislim i na region, region koji živi u tim ratnim narativima u kojima nas drže naše vlade decenijama unazad. I sad, čini mi se da su i srpski studenti i odgovor koji je dobijen iz raznih zemalja regiona, pa eto čak ta blokada trgovniskih lanaca koja je postala regionalno prihvaćena akcija, da su sami građani uprkos vladama napravili iskorake. I sad je pitanje da li ti iskoraci mogu da postanu konstanta ili mislite da postoji ponovo mogućnost da se vratimo u čamotinju ratnih narativa, međusobne mržnje, i tako dalje?

Pa postoji naravno. Mislim ja sam u životu na sreću prošao jako puno protesta – od Grčke, Occupy Wallstreet-a, Tunisia, Egipta, blokada u Hrvatskoj i tako dalje, uzmite Sirijz u Grčkoj koji je veliki entuzijazam oko citruza postojao pa ste videli da je ubrzo ta partija kapitulirala pred trojkom, pred evropskim establišmentom i bankama, dakle treba naravno podržati i treba istovremeno imati i jedan korak unazad i sagledati situaciju i mogućnosti da iz trenutačnog entuzijazma dođe i do zamora materijala i zamora energije ljudi, ali i do toga da se te promene koje se sada traže – ne dogode. Zašto? S jedne strane, nije samo ovo što vi govorite, da vrlo brzo barem, ne samo u regiji, pogledajte šta se događa u Nemačkoj, najbogatiij čovek sveta koji podržava alternative Fur Doichland neonacističku stranku, dakle ta vrsta fašizacije društva, militarizacije društva, nasilja koje postane legalno u svim porama društva, to je nešto što je karakteristika celoga sveta, da ne govorim o Trampu koji preko televizije govori da se dva miliona ljudi iz Gaze treba premestiti negde ili želi kupiti Grenland ili preimenuje meksički zaliv – dakle to je trend u čitavom svetu. Naravno, naša regija je specifična utoliko što je mi poznajemo i živimo ovde i znamo da se retradicionalne civilizacije i novi nacionalizmi uvek rađaju ponovo iznova kada je onima na vlasti u interesu da se zamagle ekonomski interesi. A druga stvar je, jedno je ovo što vi spominjene – nacionalizam, a druga stvar je – kapitalizam. I reprezentativna liberalna demokratija koja izvire iz kapitalizma. Dakle, vi ste na kraju krajeva ponovo osuđeni, i to je ključni problem, na reprezentativnu demokratiju. Uvek se postavlja pitanje – ali okej sada kad to prođe i kada se on, ona ili neko sruši, šta ćemo onda? E onda ćemo naravno skupiti opoziciju pa ćemo mi postati vlast, i onda imate to umirenje jedne vrlo radikalne demokratske forme koja se na kraju opet pretvara u reprezentativnu demokratiju i ne diraju se vlasnički odnosi i sam sistem. Dakle politička ekonomija kapitalizma. Toga je mene strah. Ali ja mislim da, ono što sada viđam je da među studentima i te kako postoje mnogi koji su toga svesni, koji nisu samo usprotivljene protiv nekakve apstraktne korupcije, nego shvataju da je korupcija nužni element kapitalizma. I ne samo kapitalizma, prisutna je naravno i u socijalizmu, to je drugi razgovor koji bismo mogli voditi, ali to je sistemsko pitanje.

Da, jasno. Moram da vratim priču na tu Evropu na samom kraju. Pretpostavljam da ste videli raspravu u Evropskom Parlamentu. Evroposlanici iz Hrvatske, Slovenije, i drugih evropskih zemalja su podržali studente. Evropska Komisija nije. Mi već imamo iskustvo sa Evropskim Parlamentom koji je želeo da pomogne opoziciji posle izborne krađe prošle i pretprošle godine u Srbiji. Međutim, sve se na tome završilo. Da li mislite da će ovog puta, ova pobuna koja je mnogo veća od onih prethodnih – i antilitijumske, i Srbije protiv nasilja – da može da ponuka i tu Evropsku Komisiju da se ponaša u kontekstu Srbije makar onoliko pozitivno koliko u kontekstu demonstranata u Gruziji?

Nisam siguran. U jednom trenu to će postati realnost, i to u onom trenu kada će Evropska Komisija i evropski establišment postati sigurni da nema više budućnosti za trenutnu vladu Srbije. Zato će onda morat počet tražit nove saveznike i to zašto, zato što je i EK ali i nemačkoj autoindustriji pre svega važan litijum u Srbiji i da se nastave biznis tokovi. I naravno Srbija geopolitički na razmeđu između istoka i zapada, Rusije, Kine i Evropske Unije. Dakle, doći će u jednome trenu podrška kao podrška za Gruziju, ali ja mislim da to nije nešto čemu bi studenti trebali težiti.

Ali oni i ne računaju na Evropu u suštini, ovo su prvi protesti gde se Evropa ne pominje kao ime, kao forma, apsolutno niko ne poziva na Evropsku Uniju na protestima?

Da, mislim ja sam upravo objasnio zašto je to tako. Studenti i narod u Srbiji vidi kakva je ta Evropa spram te situacije, međutim takođe treba biti vrlo oprezan, ne mislim da se budućnost nalazi ni u Rusiji ni u Kini. I utoliko je ova situacija još zanimljivija, još opasnija, i jedinstvena u tom smislu da jeste na neki način taj pokret geopolitički osamljen. Ja mislim da budućnost treba biti u tome da se taj pokret povezuje sa drugim pokretima. U Nemačkoj, stotine hiljada ljudi koji su protestirali protiv AVDa, sa drugim radnicima, radničkim pokretima širom Evrope. Naravno, to je velik posao, niko ne očekuje da će taj posao raditi studenti. Ali mislim da oni danas pokazuju put i smer u kome valja ići ukoliko ova Evropa uopšte želi imati neku budućnost.

Želite li biti informirani o akcijama DiEM-a25? Registriraj se ovdje