Ovoga puta nije bilo iznenađenja. Tokom poslednjih osam godina, od kada je režim Aleksandra Vučića na vlasti, svedoci smo različitih vrsta izbornih prevara: od zatvaranja medijskog prostora za opoziciju, pretnji i zastrašivanja svakog ko bi se usudio da podigne glas, upotrebe prorežimskih tabloida za lične napade na one koji se otvoreno suprotstave vladajućoj partiji.

Mašinerija koja treba da obezbedi glasove Vučićevoj Srpskoj naprednoj stranci pažljivo je građena godinama, Ona podrazumeva otvaranje radnih mesta u javnom sektoru za istaknute patijske članove koji su potom u obavezi da glasaju za SNS ili će izgubiti posao. Pored toga, oni koje je “zadužila partija” moraju obezbediti “kapilarne glasove”, odnosno, osigurati glasove kroz mrežu ljudi međusobno povezanih pritiscima i ucenama. Takvi glasači često na izborni dan mora pružiti dokaz, tako što izbornim štabovima SNS proslede fotografiju svog  ličnog dokumenta pored glasačkog listića.

Varijante istog metoda su pretnje radnicima u javnom sektoru i zloupotreba javnih resursa u preduzećima u kojima je Srpska napredna stranka imenovala svoje direktore. Njihov zadatak je  da osiguraju da čitav kolektiv glasa za SNS, inače…

Na kraju, postoji i čuveni “bugarski voz” koji se nalazi nedaleko od biračkog mesta, gde se kupuju glasovi, često siromašnih, za paket ulja, džak brašna i/li do 3000 dinara (25 eura).

Zamena biračkih listića nakon zatvaranja biračkog mesta više puta je bila prijavljena policiji, ali nikada nije procesuirana od strane nadležnih institucija ili sudova. Ah, naravno, izvršna vlast u Srbiji takođe je korumpirana i pod uticajem SNS, kao što je izvestila Evropska komisija: “Trenutno je nivo političkog uticaja zabrinjavajući”- oni su takođe deo mašinerije.

Takođe je opšte poznato da “nakon što sunce zađe, mrtvi izlaze da glasaju”.

To nas dovodi do biračkih spiskova, koji zvanično broje 6,5 miliona birača, premda bi u Srbiji trebalo da živi 7 miliona građana. Kada bismo samo znali koliko zaista građana Srbije poseduje biračko pravo, a koliko je unutar biračkih spiskova nepostojećih glasača, preminulih, u dijaspori, upotrebljeno da bi se podigla izlaznost I obezbedila većina.

Ukratko, ovo su izborni uslovi u Srbiji vec deceniju.

Iz navedenih razloga 40000 ljudi godišnje pakuje svoje kofere i napušta zemlju. Ostali okončavaju život u očajanju, lišeni svake nade da se stvari mogu promeniti na bolje.

Šta radi opozicija?

Od 2012. godine opoziciju u Srbiji čine oni koji su bili na vlasti posle 2000. i Miloševićevog doba – pre svega Demokratska stranka (DS). Nasleđe Demokratske stranke je “slobodno tržište”, evopski fondovi (čitaj: dugovi) i privatizacija javnog sektora. Zbog toga su se 2012. mnogi glasači Demokratske stanke zapitali: Koliko loše nam može biti ako oni više ne budu na vlasti? Uspostavljena je demokratija, smenićemo narednu vlast ako ne bude valjala. Kakva zabluda.

Postalo je jasno da opozicija želi da se vrati na vlast kako bi povratila privilegije koje su dostupne narodnim poslanicima i poslovne aranžmane koje sada moraju da dele ili su morali u potpunosti da ih prepuste Srpskoj naprednoj stranci.

Poslednjih godina opozicija je straćila ono malo preostale energije u ljudima, razvlačeći ih kroz besciljne proteste bez ikakvog programa i plana, u potpunosti gradeći svoju platformu na oratorskim sposobnostima usmerenim protiv Vučića i njegove klike. Nesbosobni da se ujedine i pronađu lidera koji će odgovarati “masama”, u određenom trenutku polovina opozicije odlučuje da bojkotuje izbore, a druga polovina da na izbore, ipak, izađe. Koliko god da je besmislena i patetična bila ova izborna šarada, možda će ipak pomoći da neke partije napokon zasluženo nestanu sa političke scene.

Svaka dalja analiza opozicije u Srbiji bila bi gubljenje vremena. Jedino moguće rešenje bi bilo stvaranje potpuno novih opcija, zasnovanih na društvenim i ekonomskim promenama koje će izvesti državu iz kolonijalne pozicije – zaustaviti privatizaciju: zemljišta, vode i zajedničkih dobara, sprečiti dalje mere štednje i izvlačenje jeftine radne snage u države zapadne Evrope.

Što se tiče Evropske unije, ona se pravi da ne primećuje diktaturu, izborne prevare, nedostatak građanskih sloboda i slobode štampe, represiju. Nastaviće tako da se ponaša sve dok Vučić, ili neko drugi, poslušno sprovodi mere štednje, dokle god Srbija igra svoju ulogu u zaustavljaju migracija ka državama Evropske unije, dokle god on bude [obećavao] da će okončati spor Srbije i Kosova. Zbog toga se vapaj iz Srbije, koji uglavnom dolazi iz nevladinog sektora, ne čuje u hodnicima briselskih institucija. 

Ko god I pomisli da se uključi u politiku u Srbiji mora da se suoči sa dva goruća problema: Kosovo i članstvo u Evropskoj uniji, s obzirom na to da evroskepticizam raste iz godine u godinu.

Celovit i realističan program  za promene, umesto populizma i kritke “onih drugih” jedino je rešenje. To je prostor za DIEM25 da predloži rešenja kako da ekonomija i industrija ponovo stanu na noge. Ne možemo se izolovati unutar svojih nacionalnih država, ili birati između imperijalnih sila kao što su Rusija ili Kina, koje takodje žele da kolonizuju zemlju – umesto toga moramo biti deo [ujedinjene] Evrope kojoj pripadamo.

Kako bismo preživeli naredne četiri godine Vučićeve vladavine, DiEM25 mora okupiti nezadovoljne i one koji nemaju svoje predstavnike oko svojih ideja solidarnosti i zajedničkog evropskog projekta, pronalaženjem rešenja unutar celovitog političkog programa. Rezultat toga može biti nova politička snaga u Srbiji koja će zameniti partije i koalicije kreirane s namerom da vrate reciklirane i korumpirane političare na platne spiskove skupština i upravnih odbora. Biće potrebno vremena i truda. Iznad svega, potrebna je hrabrost da bismo se suprodstavili kriminalnom režimu.

Biće sve gore, dok ne bude bolje. Ili neće biti bolje. Od nas zavisi!

Želite li biti informirani o akcijama DiEM-a25? Registriraj se ovdje